Добар ко лебац, добар ко дан, 
Иригом везан, Пиштевић Стеван, 
болује, ево, овог пролећа,
с четири доба, попут распећа.

Хоће ли, неће; јесте пролеће,
па, лето, зима, са јесенима;
и тако тешко, болно пролеће
Стевана храброг ипак однеће.

Тамо где иде, није зима;
биће у рају, са анђелима.
Он, у суштини, велико дете,
тамо ће вечну срећу да плете.

Па ће нам, као и за живота,
пламтети благост и доброта,
јер, све што је стекао, знао,
не штедећи, свима је дао.

Стварно је то чудо велико,
мукотрпљем тако је свико,
мртав Стеван опет ће доћи
да пита: Треба л` помоћи?

Кад нам учини, попут свеца,
постаће светла зрака месеца,
постаће Стева део светлости,
да саслуша, храбри, опрости.

Опрости и ти свима нама
на болу, туги и сузама,
опрости што нам срце зебе;
прашташ ли нам што смо без тебе?

Знаш ли, кад већ мораш отићи,
да смо остали сирочићи;
а ти, у свом срцу доброте,
моли за нас, своје сироте.

Ириг, 8.5.2014. Тодор Бјелкић